NI RAT NI MIR: Senegalu je teško da pridobije srca naroda koji žive u Kazamansu - slični su Senegalcima, ali istovremeno i po mnogo čemu različiti
Ni rat ni mir - tako meštani opisuju situaciju u Kazamansu, južnom regionu Senegala zahvaćenom nemirima još od 1982. godine, što ga čini najdužim aktivnim sukobom u Africi. Upravo tu, između rata i mira, stigao sam iz Gambije, rešen da dodam još jednu provinciju na moj neobičan spisak zemalja koje - ne postoje. U svakom selu odmah zapažam znatno prisustvo policije i vojske. Putujem udaljenim ostrvima, ali čak i tamo vojnici proveravaju moja dokumenta. Ovuda prolazi ruta za švercovanje narkotika, ali se vlasti više plaše šverca oružja.
Verni korenima
Senegalu je teško da pridobije srca naroda koji žive u Kazamansu. Oni su slični Senegalcima po frankofoniji i stilu života, ali se čini da su po svemu drugome različiti. Mnogi su prihvatili hrišćanstvo ili islam. „Petkom i nedeljom smo muslimani ili hrišćani, ostalim danima pripadamo veri predaka“, govorili su mi otvoreno. Naročito u nevolji, kad se razbole ili imaju problem, radije će se obratiti šamanu nego svešteniku. Veruju u jednog vrhovnog boga kojeg nazivaju Emitai, što znači nebo ili kiša, dakle izvor života. No, taj bog je dalek i nepristupačan, tj. može mu se poslati poruka samo preko posrednika, šamana. Pored verovanja u duhove, što je glavna odlika njihove religije, veruju i u kult predaka. Začudilo me je kada su me pozvali da rakiju, pre nego što je popijem, malo prospem po zemlji, za njihove pretke, što me je podsetilo na srpske običaje. Koriste srpski naziv za rakiju, pa me pozivaju na „raki“, a to je reč koja je do ovih udaljenih krajeva stigla iz arapskog sveta. Pravi se od palminih sokova i ima izuzetno jak miris. Kažu, ko rakijom prvo ne napoji duhove, prosuvši malo po zemlji, naljutiće ih, a najčešća kazna je da se saplete i da mu se sva rakija prospe. Ko ne da malo, daće sve...
Svakodnevna hrana je pirinač. Kad bi nekome u najskupljem restoranu ponudio da bira štagod želi, oni bi ponovo izabrali isto, najčešće piletinu s pirinčem. Zato i ne čudi što su alatke za rad na pirinčanim poljima u ovim narodima postale svetinja i koriste se u ritualima u hramovima. A tek hramovi! Njihova svetilišta su uvek na otvorenom, podno džinovskog drveća. Ovde se još uvek na žrtvenik prinose životinje, pa nailazim na desetine lobanja i kostiju koza, goveda i ovaca položenih na oltare. Korenje drveća u Kazamansu izdiže se iz zemlje kao ogromne žile koje stvaraju čitav lavirint oko stabla izuzetno razgranat i visok, često viši i od čoveka. Nekada se to džinovsko korenje prepliće i spaja pa stvara prazan prostor u kojem je na toplom ekvatoru uvek prijatna hladovina. Ta mesta su svetilišta, a pričaju mi i kako su u prošlosti služila kao skloništa. Ko se sakrije unutar korenja potpada pod zaštitu viših sila. Ko ga dirne, neće moći da zaustavi loše stvari koje će ga kad-tad sustići, pa mu čak ni najbolji šamani neće moći pomoći. Nekada su narodi ovog kraja čuvali svoja verovanja kao najstrožu tajnu, ali su ih odnedavno prikazali u nekoliko muzeja otvorenim u udaljenim selima. Ti muzeji u kojima šamani drže predavanja bili su mi najdragoceniji izvor informacija. Zanimljivo je da narod Diole, čiji sam najduže bio gost, ima sopstvenog kralja kojeg vole i slušaju više nego centralnu vlast, a kralj je, po tradiciji, uvek obučen u boju radosti i boju krvi - crvenu.
Zelena oaza
Kazamans je bezbedan, ili se tako barem čini prolazniku. Poslednji veći sukobi dogodili su se 2022. godine, a u Gvineji Bisao, čim se pređe granice, zarđao je natpis koji svedoči o izbegličkim kolonama. Rat je naizgled završen, pobunjenici su što silom, što milom (kompromisom i potkupljivanjem) uključeni u državnu vlast, ali mir deluje krhko, naročito uz prisustvo toliko vojske na svakom koraku.
Neveliki Žugenšor, glavni grad Kazamansa, razočarao me je. U njemu nema većih znamenitosti osim dve veće pijace i nekoliko kolonijalnih zdanja. Neka najlepša zdanja porušena su da bi se na njihovom mestu izgradile osrednje nove zgrade. Putevi su izuzetno loši, kao nigde u Senegalu. Tu shvatam jedan od argumenata za nezavisnost: ekonomska (i svaka druga) zapuštenost regiona udaljenog od prestonice i većeg dela zemlje. To se postepeno menja, mnogo je kilometara novih puteva i mostova izgrađeno prethodnih godina, ali je to neznatno u odnosu na stvarne potrebe i višedecenijsku zapuštenost regiona. Pojedini magistralni putevi imaju rupu do rupe, a na nekoliko kilometara glavne trase u regionu i dalje je ko zna koliko star makadam. Slike mostova i novih puteva okačeni su na gigantske postere širom regiona uz slike senegalskih političara, ali im lica nije moguće videti. Kazamanci su ih sve prekrečili crnom bojom. Otpor je tih, ali snažan: meštani koji putuju u Dakar i dalje govore da odlaze „u Senegal“, a povremeno sebi daju oduška i meni kao strancu koji ih neće osuditi poveravaju koliko su nezadovoljni državom i sugrađanima iz drugog kraja zemlje. Mlađe generacije su više okrenute poslu i turizmu, a manje otcepljenju, no pitanje autonomije i budućeg statusa daleko je od rešenog. Činjenica je - Kazamans se drastično razlikuje od ostatka Senegala. Čak je i priroda ovde drugačija. Stešnjen između dve ogromne reke i dosta južnije od svih ostalih senegalskih provincija u kojima uglavnom preovladavaju stepe i pustinja, Kazamans je zelena oaza. Vode ovde ima napretek, u Senegalu ni za lek. Sva flaširana voda koju pijem tokom dvomesečnog putovanja širom Zapadne Afrike upravo je iz Kazamansa.
Tragedija na trajektu
Glavna veza Žunegšora s Dakarom je ogroman trajekt koji nekoliko puta nedeljno saobraća preko Atlantskog okeana, zaobilazeći Gambiju, koja je Kazamance odsekla od ostatka zemlje. Jedan takav trajekt, koji prima oko petsto putnika, primio je četiri puta više. Propisi su u Africi često bili stvar folklora, pa državni trajekt nije čak ni imao dozvolu za plovidbu. Opasno se nakrenuo već u luci, a na pola puta ga ja zahvatila oluja. Prevrnuo se kao da je kutija šibica. Poginuli su skoro svi putnici, kojima se, zapravo ni broja ne zna, procenjuje se da ih je bilo oko 2.000 (preživelo je 64). Bila je to najveća pomorska tragedija u 21. veku i jedna od najvećih po broju žrtava u istoriji civilne plovidbe, s više nastradalih nego na „Titaniku“. Detalji su zastrašujući, jer je desetine ljudi preživelo nesreću zaglavljeno u vazdušnim džepovima trajekta koji je nekoliko sati, prevrnut naglavačke, plutao na površini. Državi je bilo potrebno čak 16 sati da pošalje pomoć, kad su već svi nastradali. Većina putnika bilo je iz ovih sela, u kojima sad obilazim grobove i spomenike. Vlada Senegala je tad podnela ostavku, ali je to slaba uteha porodicama koje su te 2002. godine izgubile svoje najbliže. Kao što je slučaj s reprezentativcem u fudbalu Kiseom, koji je tog dana izgubio čak jedanaest članova porodice. U glavnom gradu je najupečatljivija zgrada ogroman muzej posvećenog nesreći i izgrađenog u obliku nesrećnog trajekta.
Gladan i uljudan
Kazamans, to su duge peščane plaže, hiljade egzotičnih ptica, šume i drveće koje krošnje spaja sa nebom, a među čije korenje mogu da se sakriju čitava sela. Kazamans, to je neizvesnost spokojne današnjice i burne prošlosti koja se preliva na budućnost. Kazamans, to su dobri ljudi. Gde god sam bio po Zapadnoj Africi, od mene su tražili novac ili poklone. Siromaštvo, kažu, takvim čini ljude. Jedino mesto gde je prodavac iz sklepanog budžaka poželeo da nepoznatom došljaku plati prevoz i časti me vodom i keksom. Mali gest koji ću pamtiti. Poklonio sam mu deset srpskih dinara, a on se obradovao kao da je dobio milione. Egzotičnu novčanicu će čuvati kao najveće bogatstvo, kao simbol povezanosti svih i svega na planeti.
Na pijaci za umetnine jedan rastafarijanac prodaje printove grafika koje ručno štampa. Nije primetio kada sam mu ušao u radnju, pogledao stare mašine. Ugledao me je tek kada sam već izašao. Tužno mi je prišao i izvinio se što nije bio u radnji. Strpljivo je čekao da obiđem sve druge zanatlije, a zatim, na samom izlazu, još jednom se izvinio što nije bio u radnji. Nije bio nametljiv i to mi se svidelo. Vratio sam se i kupio grafiku, za malo novca. Lice mu se ozarilo. Poželeo je da mi poljubi ruku, jedva sam se u stranu pomerio. „Sada ću imati šta da jedem“, rekao mi je. Neobična je to scena za ovaj deo Afrike. Čini se, nezahvalnost svuda preovlađuje. Svi traže, mnogi bi i da otmu, a kada dobiju, koliko god, uvek žele više. Duboko me je dirnuo umetnik, dirnula me je njegova duša, nenametljivost, ali i potreba da, čak i gladan, bude uljudan i da stvara. Kazamans, to je za mene njegovo lice.